Шиптарски терористи набили га на колац 1. маја 1985. Истина скривана 15 година. „Глас“ први објављује целовит „филм догађања“ о Ђорђу Мартиновићу, кад је постао познат светској јавности, прва информација објављена је 4. маја 1985. године, у „Политици“. Гласила је: „Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи“.
Та вест пукла је као гром из ведра неба у тада узаврелој косовској и југословенској стварности. Данас може слободно да се каже, она је била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и чувене Осме седнице годину и по дана касније.
Редакција „Гласника“ објављује поводом вести о смрти Ђорђа Мартиновића, детаље који до сада никада нису објављени, а који увелико одговарају на истину која је до сада била скривана од јавности.
Чињенице су следеће: Ђорђа Мартиновића су 1. маја у 13 часова шиптарски терористи сачекали на њиви и набили га на колац. На врху коца била је флаша. Флаша је остала у утроби жртве. С последњом снагом Ђорђе је стигао до пута и био пребачен у приштинску болницу, где је хитно обављена операција. У тешкој животној ситуацији, када је у јавност већ процурела вест о догађају, Ђорђу Мартиновићу долази у посету пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и приморава Ђорђа Мартиновића да призна да је он сам себе набио на флашу, јер је био хомосексуалац!? Новак Ивановић ће, у исповести за часопис „Интервју“ после годину дана, признати да га је на то натерао извесни генерал Стојановић. После тога, пуковник Ивановић добија прекоманду и сели се у Зрењанин.
Ђорђа Мартиновића из Приштине превозе на ВМА где пет угледних лекара на челу са доктором Ћерамилцем, потписују дијагнозу да самоповређивање те врсте није могућно. Тражи се супервештачење и на том вештачењу људи од медицинске струке потврђују да то није могућно. Затим се тражи супер-супервештачење од словеначког академика Јанеза Малцинског из Љубљане који је званично написао да је самоповређивање могуће, али и да није могуће!
На крају, Ђорђа Мартиновића пребацују у Лондон код др Питера Холија, који га два пута оперише и јавно саопштава да самоповређивање није могуће. Због тога др Холи добија писмо од др Малцинског који му прети „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.
Цео случај, иначе, данас може да се каже, водио је тадашњи министар унутрашњих послова СФРЈ Стане Доланц. Остаће запамћено да је на Телевизији Љубљана 1987. године Доланц изјавио: „Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири“, уз широки осмех. Такође је данас за објављивање да је савезни јавни тужилац Милош Бакић, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића био одликован високим одликовањем, да су људи из правосуђа Вукашин Трумпић и Градимир Поповић били на ВМА и тешко болесном Мартиновићу изнуђивали признање, наравно уз присуство полиције. Да је све то дозволио генерал Владимир Војводић, тада начелник ВМА у Београду, да његов помоћник Срђан Крстинић, потоњи адмирал у војсци Фрање инсистирао да се Ђорђе Мартиновић избаци са ВМА.
О томе је сведочио др Станислав Никић, тада шеф Неуропсихијатрије на ВМА. Да је Бранко Мамула, адмирал, остао нем на писмо и молбу Добрице Ћосића да се случај разјасни. Да је генерал Милан Даљевић из Управе ССНО, тврдио да војска с тим случајем нема никакве везе. Да је генерал Петар Грачанин, шеф унутрашњих послова СФРЈ после Доланца, тражио да се закључи предмет Ђорђа Мартиновића.
Други општински суд у Београду донео је 1990. године, по тужби Ђорђа Мартиновића, пресуду којом се држава обавезује да му због нанетих увреда и тенденциозног скривања истине исплати одштету од око 100.000 немачких марака, међутим, ни после толико година пресуда још није оснажена нити је Мартиновићу и његовој породици (супруга, три сина, ћерка и десеторо унучади) икада исплаћена одштета.
Милорад Бајић, аутор и режисер филмова о случају Мартиновић, „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, истиче да филмови никада нису приказани на Радио-телевизији Србије „због забране тадашњих првих људи РТС Душана Митевића и Милорада Вучелића“. Иако је Бајић неколико пута позиван да донесе филмове, њихово емитовање је увек отказивано у последњи час. Бајић сваке године првог маја пише отворено писмо Слободану Милошевићу у коме га подсећа да држава ни после 15 година још није званично обеснажила лажи о Мартиновићу упркос тврдњама домаћих и светских експерата како је са медицинског становишта немогуће да човек сам себи нанесе тако тешку повреду. „Филмови нису национално обојени и не баве се албанским сепаратизмом, већ, напротив, монструозним притисцима и лажима којима се држава послужила да би нас у оно време уверила како је на Косову тобоже све у реду. Желим да јавност схвати да се скривањем истине и медијским манипулацијама проблем може само продубити, а не решити. Да ли је искривљена стварност о Косову помогла Србима или Албанцима?“, пита се Бајић који је у име породице Мартиновић позвао на данашњу сахрану косовског мученика све правдољубиве и истинољубиве људе.
Сви који су учествовали у сакривању истине о страдању Ђорђа Мартиновића, човека некада метафоре косовског страдања Срба, сви који су учествовали у медијској мистификацији његове трагедије, могу да одахну. Ђорђе је мртав, међу њима такође има преминулих, а да ли још живе гризе ноћу савест што су то учинили, само они знају.
(Према текстовима у дневним листовима Глас јавности и Данас од суботе, 09. септембра 2000. године)
Данас сахрана косовског мученика Ђорђа Мартиновића
ЖРТВА СЕПАРАТИЗМА И ПОГРЕШНЕ ПОЛИТИКЕ
Крушевац 09. 09. 2000 – Данас у 13 часова у селу Читлук крај Крушевца биће сахрањен Ђорђе Мартиновић (1928), у присуству најближе родбине: супруге Јагодинке, синова Срећка, Драгана и Градимира, кћерке Олге и десеторо унучади.
Ђорђе Мартиновић (преминуо у прошлу среду), човек који је постао метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација. Мартиновић је жртва монструозног злочина који су над њим починили 1. маја 1985. албански сепаратисти на Косову. Да би појачали исељавање косовских Срба, они су сејући страх, набили Ђорђу полулитарску флашу са коцем у утробу на његовој њиви Јаруга код Гњилана.
Књижевне новине бр 999 – новембар 1999