Нова власт (комунистичка), у којој је било доста Арбанаса (а међу овима на власти било је и директних ратних злочинаца, сада помилованих), тешко је допуштала обнову порушених српских светиња. Најбољи доказ је пример мукотрпног настојања, малобројних косовских монаха и монахиња да обнове порушени и запустели манастир Девич.
О томе речито говори извештај и жалба девичког старешине, јеромонаха Макарија, Светом Синоду у Београду (26. јуна 1946): "Дана 23. 6. 1946. год. делегат обласног одбора из Призрена, председник Среског одбора из Србице Брајим Трнава и председник месног одбора из Лауше Халим Бајрам, са још неким Арнаутима, изашли су да деле манастирску земљу.
Манастир Девич је касније ипак обновљен, али је непрекидно до данас имао великих невоља и зулума од суседних Арбанаса, који су често нападали не само манастирска добра него и саме сестре монахиње. Али, горњи навод оца Макарија одсликава стварни однос нове југословенске власти, проарбанашки а антисрпски настројене, што се може видети и из чињенице да ниједна џамија нигде на Космету није порушена. Напротив, многе нове џамије подигнуте су на месту порушених цркава или од њиховог грађевинског материјала.".
Као илустрацију само наводимо: село Радоњић код Ђаковице, где је на месту и од материјала цркве подигнута џамија, јер Срба више и нема у том селу. Црквени простор, имање, гробље неретко је дато, или присвојено, неком Арбанасу, као што је случај у селу Ракитници код Подујева, Помазатину код Приштине, Дреновцу и Прилепу код Дечана, у бивољаку код Вучитрна и другде. У селу Љевоши код Пећи, изнад Пећке патријаршије, на темељима старе средњевековне српске цркве подигнут је 1955. године ловачки дом за СУП Космета. У селу Мируши код Малишева преорани су темељи цркве и старо гробље српско (1963) и земљиште постало задружна њива. У селу Кравасарија код Малишева садашња школа подигнута је на темељима српске цркве, а и Срба у селу више нема..
Извор: