Страдање Срба у Требињу током Првог свјетског рата једно је од најтежих поглавља историје овог херцеговачког града. Након атентата у Сарајеву 1914. године, Аустроугарска власт спровела је широм Босне и Херцеговине талас репресалија, а Требиње се нашло међу мјестима која су највише пострадала. Под сумњом да подржавају српски национални покрет и да су „непоуздан елемент“, многи виђени Срби свештеници, трговци, учитељи, домаћини и младићи били су хапшени, мучени, затварани и извођени пред војне судове који су често служили само као формалност.
У самом Требињу су постављана вјешала, а групе ухапшених Срба извођене су на брза погубљења. Многи другим су уморени у затворима, убијени без суђења или послати у сурове логоре широм монархије, одакле се многи никада нису вратили. Овај период у народу је остао запамћен као „требињска вјешала“ симбол страха, неправде и страдања.
У свим већим мјестима од Далмације до Баната убијања Срба су била свакодневица а највише је убијених било у Херцеговини и Босни гдје су попаљене стотине српских села у периоду од 1915-1918. г.
За најмању ситницу Србин је могао бити осуђен на вјешање. Постојала је оптужница за "србовање" - уколико неко јавно исказује своју српску припадност.
Ту су вршене и масовне злоупотребе овог појма па су под оптужбом за србовање локални Муслимани и Хрвати спровели прави геноцид над Србима до те мјере да се одлазило на вјешала чак и због писања ћирилицом или јавног исповиједања православне вјере и др.
Управо су све ове егзекуције и спроводили муслимани и римокатолици српског језика (данашњи Бошњаци и Хрвати) од којих су аустроугарске власти оформиле посебну милицију под именом "Шуцкор".
Шуцкори су дословно права претеча каснијег усташког покрета.
На територији Аустроугарске је убијено преко пола милиона Срба и то се готово нигдје не помиње.
Извор: