Catena mundi otkriva: Kako s se Makedonci odnosili prema Srbima 1941. Potresno svedočenje dvojice srpkih sveštenika.
1. Živojin B. Spasić, sveštenik iz leskovačke parohije, sreza štipskog, vardarske banovine. Pobegao sam 7. IV 1941.
2. Napustio sam leskovačku parohiju zato što su Makedonci spremali da nas Srbe pobiju čim naša vojska napusti svoje položaje a okupatorska ih zauzme.
Begao sam u pravcu grčke granice, ali je odstupnica bila presečena, te smo se vratili u Kavadar 9. IV 1941. U Kavadaru sam pročitao makedonsku proklamaciju, gde prvaci pozivlju ljude da očiste Makedoniju od Srba, pa čak su tako daleko išli da niko ne štedi ni žene ni decu. Kavadar sam napustio 10. IV, i 12. IV bio sam već u Sv. Nikoli, srez ovčepoljski. Tu sam mislio da se informišem šta da radim, da li da se vratim na parohiju ili da produžim put za staru Srbiju.
.
U Sv. Nikoli našao sam g. Tomu Pavličića, sveštenika, poreklom iz Crne Gore, koji me je savetovao da što pre begam u Srbiju, jer ubijaju sve Srbe, njega su poštedeli pod izgovorom da je Crnogorac. Tu u Sv. Nikoli doznao sam od jednog monaha da su pojedine sveštenike pobili Makedonci. Sa parohije sam pošao go. Stvari i sva imovina ostala mi je.
Moja leskovačka parohija ležala je na putu Štip—Radovište. Ispred Leskovca na 3 i po km. bila je naša vojska ušančena da zatvori klisuru zvanu »Pilava«. Druga naša vojska bila je 600 m. više sela Leskovca, artiljerija koja je trebala braniti put za Štip. A ispod Leskovca na 500 m. bila je skrivena naša motorna protivavionska artiljerija. Ta ista protivavionska artiljerija 7. IV u 5 časova po podne otvorila je tako jaku paljbu, da se selo Leskovica iz temelja treslo. Komandant 19 i 72 peš. puka šumadinske divizije savetovao mi je da napustim selo i da krenem na Krivolaku, jer se nadao da će se voditi borba do sela Bresta, Šepara i Damnjana, te vrlo lako Leskovica kao sedište i baza nekoliko pukova može biti poprište i centar napada nemačke Aviatike. Te sam u društvu dvojice učitelja krenuo za Krivolak. Od Krivolaka pošli smo u pravcu Kožuha, ali od naše vojske koja se vraćala sa grčke granice doznali smo da se dalje ne može ići.
Makedonci su činili čitava nasilja i zverstva. Te sam bio prinuđen da izbegavam sela koja su naseljena Makedoncima. Obično smo u putu svraćali u turska sela, te smo kod njih spavali i hranom se snabdevali. Ceo put do Leskovca, Krivolaka i Kavadara i 18 km. preko Kožuha i nazad išli smo peške. Kada smo išli iz Negotina n./V. za Veles pored puta bilo je na stotine i stotine naših poginulih vojnika. Tu sam video ubijenog i jednog sveštenika, ali nisam mogao da ga poznam. Vojnici naši kada sam prolazio bili su nezakopani, izmrcvaljeni od bombi, a bilo je i mnogo koji su izginuli i od mitraljeza. Preko mrtvih leševa automobili i tenkovi prolazili su kao po mrcinama.
Pojedini Makedonci pošli su u pljačku, te ih pretresaju i svlače. Oznake u medaljonu koje je nosio svaki vojnih bile su poki-dane i uništene. Nalazili smo bukvice kod pojedinih vojnika, koje su jedini trag o poginulima.
U selu Pavliševcu, sreza ovčepoljskog, kada sam stigao 12. IV u veče u 6 č. bilo je pravo narodno veselje, zato što su oslobođeni od Srba. Tu sam našao paroha pavliškog Nikolu Dimitrijevića rodom iz okoline Prohora Pčinjskog, koji se snebivao da me primi na prenoćište, izgovarajući se da ne sme od Makedonaca, te sam prinuđen bio da molim Makedonce za milost.
13. IV došao sam u Kumanovo. Kumanovo je iskićeno bilo bugarskim i nemačkim zastavicama. U njemu sam se sklonio kod sveštenika Blagoja Todorovića, koji me primio iako se nalazio u vrlo kritičnom stanju. U Kumanovu Srbi su morali da se kriju, svi su imali odrešene ruke, mogao je svako Srbina ubiti i opljačkati. 14. IV stigao sam u Preševo. Pred samo Preševo Arnauti su pljačkali i ubijali naše vojnike. Od zuluma arnautskog svaki Srbin koji je prolazio bio je ismejan, izmlaćen i opljačkan. U Preševu narod je bio potišten jer se osećao da mu je sloboda uskraćena, da ne sme reći da je Srbin, jer su strepeli jedni od Arnauta, a drugi od Makedonaca i Bugara.
U Vranje sam stigao 15. IV ali Vranje kao da nije nikada bilo centar srpskog pokreta. Sveštenike u Vranju prema svojoj braći u Hristu, koji su nastradali kao ja i još drugi, gledalo je sa prezrenjem. Vojni sveštenik 19. meš. puka šumadinske divizije, prezimena se ne sećam, znam da mu je parohija bila blizu Kragujevca iz brdarske, tražio je utočišta i jedan brat u Hristu kazao mu je u Vranjskoj crkvi da stan ima za 50 ljudi ali za njega nema. Tek od Vladičinog Hana seljaci su nam izlazili u susret i delili po malo leba.
Leskovačko sveštenstvo sa svojom gostoprimljivošću može celom sveštenstvu služiti za primer. Jer je stvarno sevap gladnoga nahraniti i napojiti. Ja sam tek u u Leskovcu posle 15 dana jeo a dotle samo hleba i vode. I lego u krevet i pokrio se, a dotle sam spavao po šupe i pljevnje, jer onako kakav sam bio bedan niko nije hteo ni da me pogleda, a ne primi. To za sada nemam pisati o zverstvima naše braće Južno-Srbijanaca Makedonaca.
Prednji izveštaj dostavljam arh. namesniku na nadležnost.
Paroh vranjanski Živojin B. Spasić, sveštenik…
Vratarnica
U smislu akta episkopa timočkog g. dr Emilijana E. br. 1560 od 16. VII 1941. godine čast mi je podneti vam ovaj izveštaj: Do 6. aprila 1941. godine bio sam sekretar eparhijskog upravnog odbora Eparhije zletovsko-strumičke u Štipu. Na dan objave rata i bombardovanja Štipa izbegao sam sa ostalim građanstvom i sa svojom porodicom van Štipa. Na dan 7. aprila 1941. kada je nemačka vojska ušla u Štip, ja sam se sa porodicom vratio kući. Građani varoši Štipa, po zauzimanju grada, obrazovali su komitet koji je imao da se stara o organizaciji. Mene su članovi komiteta odmah pozvali u opštinsku sudnicu i naredili mi da se nikuda ne udaljavam iz Štipa, jer će po mene i po moju porodicu nastati vrlo velike neprijatnosti ako se budem udaljio tj. ako pobegnem. Naredbi više sile morao sam se pokoriti, ne toliko radi moga života, koliko radi moje žene i troje nejake dece.
Pošto sam rukovao eparhijskom imovinom, bugarski komitet, obrazovan od meštana, zatražio mi je posle nekoliko dana da im je predam. Predao sam neke stvari a neke sam zadržao sa obrazloženjem da ih ne mogu predati sve dok ne budu došle redovne bugarske crkvene vlasti, kojima sam dužan bio da ih predam. Komitet se sa tim složio i ponovo mi naredio da se nikud ne udaljavam iz Štipa.
Na dan 24. maja došao je arhimandrit Stefan, zamenik bugarskog mitropolita u Skoplju, koji sada upravlja jednim delom zletovsko-strumičke eparhije, pa je isti naredio i preporučio crkvenoj opštini u Štipu i bugarskom ahrijerejskom namesniku da komisijskim putem od mene prime sve ostalo, kao i od komiteta bez ikakve gnjavaže. Komisija se sastala i primila je od mene ceokupnu epar. imovinu.
Od zauzimanja Štipa, tj. od 7. aprila 1941. do moga polaska iz Štipa, služio sam svetu liturgiju samo na dan 24. maja 1941. po odobrenju arhimandrita Stefana. Na cveti 31. aprila 1941. obukao sam se i spremio za službu sa protojerejom Jovanom Todorovićem, sekretarom crkvenog suda, ali su nas Bugari iz komiteta — Štipljanci svukli sa rečima: »Da se srpski sveštenici udalje iz crkve i da nemamo pravo da služimo Bugarima u bugarskoj crkvi«.
Sveštenici rođeni u onim krajevima Južne Srbije, tj. u okolini Štipa odmah su digli glave i pristupili sa pravom kao Bugari da služe bugarskoj crkvi, lupajući se u prsa da su Bugari. Njihov rad je za svaku osudu…
Naš živalj u Štipu koji je mislio i koji se osećao srpskim, potišten je radom njihovih sugrađana koji su postali veliki protivnici Srba. Mnogi su vređani i izobličavani kao Srbi i kao ljudi srpskoga režima. Mučenje srpskog življa nije poticalo od bugarske zvanične vlasti, nego od mesnog stanovništva. Naročito su mučeni naši naseljenici. Pri polasku i napuštanju Štipa imao sam priliku da vidim na železničkoj stanici u Štipu oko 150 iseljeničkih porodica, koje su proterane. Ove naseljeničke porodice, kao i neke činovničke, među kojima je bila i moja porodica, bile su stalno u vagonu puna 23 dana. Muke i patnje srpskog življa na jugu velike su. One se ne mogu znati i osetiti, to samo mogu da znaju i osećaju napaćena srca i napaćene duše. Ko je video naše izbeglice iz Južne Srbije samo taj može da stvori sebi sliku i da sebe prenese u život onih mučenika i paćenika. Ne treba da klonemo, jer je ovo sve za veru i naciju.
Za vreme mog boravka u Štipu, Bugari su srušili spomenik pok. generala Mihajla Kovačevića. Isto tako sam saznao da su ne Bugari već meštani, nepoznato mi je iz kojih razloga, izvukli blaženoupokojenog episkopa Stefana iz groba i bacili neznano gde. Po pričanju nekih, telo pokojnog episkopa bačeno je u Bregalnicu, a po pričanju drugih, bačeno je na bunjište. Blaženoupokojeni episkop Stefan je sahranjen u crkvi Sv. Arhangela u Štipu u zadužbini Relje Krilatice. Ja lično u crkvu nisam smeo da idem da se uverim u ovaj gnusni zločin. Ali sam to pouzdano saznao od meštana…
Mesto službovanja morao sam da napustim, jer više nisam imao mogućnosti tamo da ostanem. Bugari su tražili moju izjavu da sam Bugarin, a pored toga da govorim i pišem čisto bugarskim jezikom. Ja ovo nisam mogao da primim, jer se nikada nisam osećao Bugarinom. Moji stari su uvek bili Srbi, pa i u najtežim danima našega robovanja pod Turcima. Popovali su i srbovali pa i ja kao njihov potomak moram to isto činiti, jer se kao takav osećam….
Dostavljajući ovaj izveštaj molim g. namesnika, kao i NJ. P. g. episkopa, da budu tumači kod Sv. Arh. Sinoda naše srpske pravoslavne crkve.
Sa molbom na dalju nadležnost.
Paroh Debelički protojerej Petar A. Popović
---
Izvor:
Catena Mundi
https://catenamundi.rs/
https://srbin.info/iz-catene-mund1i-nepoznati-zlocini-nad-srbima-u-makedoniji/#gsc.tab=0